Kada se povede priča o poligrafu, kao softverskom i hardverskom uređaju za detektovanje laži kod osobe koja se poligrafski testira, možemo slušati veoma različita tumačenja i mišljenja. Ko će šta reći o tome, u mnogome zavisi od ulaznih informacija i saznanja koje inetpretator ima, od iskustva koje poseduje u radu sa poligrafom, sa pitanjima koje on može da tretira ili sa nekim bezbednosnim ili životnim aspektom gde se poligraf može primeniti.

S obzirom da je u poslednje vreme mnogo priče o tome ko hoće, a ko neće da ide na poligrafsko testiranje u Srbiji, pri čemu se neki samoimenuju poštenim jer su išli nekada na poligraf, dok se drugi označavaju kao kriminalci, lopovi ili hulje jer neće da se podvrgnu poligrafskom testiranju, poligraf je dobio na značaju. Kako se igrom sudbine bavim ovim časnim poslom, osetio sam se prozvanim da na tu temu kažem još neku reč i ako sam dosta toga već pisao na svom sajtu, http://diza.co.rs/ ili https://detektorlazi.com/ gde se između ostalog može naći i ovaj tekst. Poseban utisak na mene ostavio je ministar policije Srbije, koji je gostujući na televiziji, izneo svoje viđenje i shvatanje poligrafa i poligrafskog testiranja. To je veoma pohvalno da se da značaj materiji kojom se bavim, ali radi istine i nekih pojašnjenja, dužan sam dati svoje mišljenje na tu temu.

Ljudi se mogu obmanuti možda češće od drugih živih bića, sa više nijansi, iz više razloga nego bilo koja druga vrsta. Čini se da je to deo kolektivne psihologije, ili možda jednostavno zbog toga što je mozak, koji je na raspolaganju ovoj vrsti, sa najvećom relativnom veličinom. Bez obzira na to, prevara je sastavni deo svih nas. Laž među ljudima može biti povremeno društveno prihvaćena, često se ona očekuje, pa čak i zahteva od drugih, posebno tamo gde postoje uslovi za destruktivno legitimne interese pojedinaca ili dela društva. Ovde leži ključna važnost detekcije laži, kao nužna odbrana od onih koji bi koristili prevaru kao način da se povredi određeni poredak vrednosti i spoznaja istine. Savremeni razvoj i instrumentalizacija poligrafa, počela je negde s krajem 19. veka. Od tada do danas, s pravom se može reći da je poligraf ili detektor laži, dostigao svoj visoki nivo. Toliko je pouzdan da je Japan prva država u svetu koji je poligraf uvrstio kao dokaz u sudskom postupku, samo za jednu određenu vrstu testova.

Savremeni poligraf postao je veoma dobar spoj softverskog programa i hardverskih komponenti, koji sa kompjuterom, čini jednu tehnološku celinu. Neizostavni deo koji ide uz poligraf jeste čovek, lice koje je ostručeno za rad na poligrafu, o čemu ću nešto kasnije. Senzori uz pomoć kojih se očitava stanje lica koje se testira, mogu se posmatrati kao direktna spona unutrašnjeg stanja lica kada izgovara neku laž i poligrafa koji to stanje beleži. U tu svrhu koriste se četri osnovne vrste senzora i to kardio senzor, elektrodermalni senzor, senzor za disanje i senzor na sedalnom delu. Uz pomoć ovih senzora može se ostvariti jasna slika testiranog lica i prepoznati promena na poligramu, koja ukazuje na to da lice laže u svom datom odgovoru na određeno postavljeno pitanje.

Senzor za kardio, očitava krvni pritisak u krvotoku i meri otkucaje srca, usled ćega se na poligramu ispisuje trag kakav ostavlja ispitivano lice za vreme svog testiranja. Elektrodermalni senzor, jeste veoma pouzdan pokazatelj stanja organizma, jer se preko kože ispitivanog lica, na poligramu odslikava svaka njegova reakcija. Zbog svog značaja i vrednosti u poligrafskom radu, ovaj senzor ima posebnu vrednost u skladu sa čim se i ocenjuje reakcija sa njavećim brojem bodova. Dva senzora disanja, koji istovremeno prate grudno i stomačno disanje, nepogrešivo registruju najmanju promenu u disanju ispitivanog lica, što poligrafski ispitivač jasno vidi i prati na poligramu. Senzor u sedalnom delu, jeste korisna alatka koja ukazuje na svako pomeranje koje vrši ispitivano lice, koje po pravilu treba biti krajnje mirno za vreme testiranja. To su osnovni senzori potrebni za testiranje, koje su prihvatile i usvojile, kako američka, tako i evropska poligrafska asocijacija.

Pored senzora kao hardverskih delova i  softvera, važan deo poligrafskog ispitivanja predstavlja i određena vrsta poligrafskih testova koji će biti primenjeni u testiranju. Sigurno da su neka testirana lica do sada, kako pri testiranju kod državnih organa ili kod privatnika, mogla da se sretnu sa situacijom da se nad njima izvrši jedan test i da poligrafski ispitivač da svoje mišljenje. Takav način rada je nedopustiv iz više razloga. Veći broj poligrafskih testova koji se najčešće primenjuju u praksi, zahteva ponavljanje najmanje tri ista testa, sa pravljenjem manje pauze između istih. Ovo je neophodno iz razloga što je praksa pokazala da se bez obzira na to da li je lice učinilo ili ne ono zbog čega se testira, na ključno pitanje pojavljuje reakcija karakteristična za laž. Svaki poligrafski ispitivač koji da svoje mišljenje na osnovu jednog testa, nije dovoljno ostručen ili je vođen pukom potrebom da od ispitinaka uzme lak i brz novac, bez obzira na posledice koje može izazvati svojim nestručno datim mišljenjem. Posebna vrsta testova koja se radi u jednom ponavljanju, služi da se daju naznačeni odgovori na devet zlatnih pitanja kriminalistike, posle kojih obavezno idu testovi sa tri ponavljanja. U praksi softver daje svoju ocenu izvršenog testa, pored čega je neophodno da poligrafski ispitivač izvrši vizuelno ocenjivanje poligrama i na osnovu konstaovanom i sumiranog stanja sa softverom, da svoje konačno mišljenje.

Posebna karika, koja se ne sme izostaviti u poligrafskom testiranju, jeste sam poligrafski ispitivač. Moje iskustvo sa kolegama koji su neki svoju penziju stekli radeći sa poligrafom, nije ni malo pozitivno. Imao sam priliku da radim i sarađujem sa više njih. Od činjenice da pojedini nisu znali da kalibriraju poligraf, da izaberu pravu vrstu testa, da u testu pravilno postave parametre testa, do toga da nipodaštavaju potrebu testa od najmanje jednog časa po licu, da se moraju raditi tri testa i da je poligram slika u koju trebamo gledati i o njoj polemisati u prepoznavanju reakcija karakterističnih na laž. Poligrafski ispitivač je najvažniji deo u poligrafskom ispitivanju. U tom delu se ne mogu složiti sa izjavom ministra policije da se poligraf ne može prevariti jer on registruje svaku reakciju poligrafski testiranog lica. Da, poligraf se ne može prevariti, jer je njegovo ukazivanje da li lice laže ili ne, u opsegu od 95-97% tačnosti, što je veoma visok procenat. Ali na žalost poligrafski ispitivač je taj koji daje i saopštava rezultat poligrafskog testiranja. Njegova objektivna ili subjektivna, stručna ili nestručna ocena rezultata testa, jeste kruna tog posla.

Na osnovu napred navedenog, lako se može zaključiti da je ovde najvažniji faktor čovek ili ti poligrafski ispitivač. Ako je on pod nečijim uticajem, uslovljen zahtevom da se uradi rezultat po želji naručioca iz mnogo razloga koji mogu biti objektivne ili subjektivne prirode, sigurno da će poligraf kao uređaj zabeležiti jedno, a da će poligrafski ispitivač saopštiti ili napisati krajnje suprotan rezultat testa. Iz navedenih razloga, na više mesta izneo sam svoj predlog, da ako je vlasti u ovoj državi, stalo do poligrafskog testiranja nekog lica, da se veoma lako može oformiti komisija od malog broja poligrafista u Srbiji, koji će na osnovu praćenja testiranja sa strane i zajedničke ocene poligrama, davati svoj sud. Sve drugo je javna prozivka pojedinaca u priči ko je veći lažov, ko hoće a ko neće na poligrafsko testiranje. U svakom slučaju reklama za nas poligrafiste je pozitivna, ali je negativan kontekst u kom se to koristi. Pored toga ne treba zaboraviti činjenicu da je za poligrafsko testiranje potrebna saglasnost lica i da ne postoje instrumenti za prisilu na testiranje. Nije potrebno naglasiti da naručeni rezultat testa u skladu sa napred navedenim, može biti zloupotrebljavan u medijskom ratu, omalovažavanju ili prozivanju lica koje se testiralo. Poligraf je odlično sredstvo ali samo u sadejstvu sa poligrafskim ispitivačem koji je profesionalac i znalac svog posla.